Verzija za štampu

Književno veče Mirjane Bobić Mojsilović

Najezda žena pisaca?!

U ponedeljak, 24. marta, u galeriji „Selo“ Doma kulture Novi Bečej održano je književno veče Mirjane Bobić Mojsilović, kojim je otvorena ovogodišnja sezona književnih večeri u organizaciji Narodne biblioteke.

Mirjana Bobić Mojsilović

Mirjana Bobić Mojsilović je novinarka i pisac, od 1979. do 1999. godine je objavljivala tekstove, intervjue, eseje u skoro svim jugoslovenskim i srpskim listovima, bila je autorka i voditeljka brojnih televizijskih emisija: „Priča o...“, „Tri puta dva“, „Bliski susreti“, bila je kolumnistkinja „Stava“, „Naše borbe“, „Nedeljnog telegrafa“, „Duge“, scenaristkinja dokumentarne emisije o „Bijelom dugmetu“ ...

Direktorka Narodne biblioteke Agneš Đukičin je rekla da se radi o književnici koja pomera granice i postavlja standarde, koja se kune da život može biti „Bajka, majke mi“, kaže da „Suze su O.K.“ i da je ljudski plakati, da je ljudski voleti, da možemo da živimo punim plućima ili da to bude „Imitacija života“, veruje u večnu ljubav i veruje da će se jednog dana pojaviti pravi dasa koji će reći „Tvoj sam“ zauvek, volim samo tebe, a ona će mu reći „Sve što znaš o meni“, kao i da svaki kraj može biti „Happy End“.
Svojom duhovitošću, iskrenošću i otvorenošću Mirjana Bobić Mojsilović je učinila da ovo ne bude jedno uobičajeno i standardno književno veče, pa je dosta posetilaca steklo utisak kao da je već godinama lično poznaje, možda zato što nije imala pratnju književnog kritičara, već je sama pričala o sebi i svom radu. Pričala je o tome kako je počela novinarski rad, zatim o pisanju svoje prve knjige „Baba, nemoj ništa da me pitaš“ koju je i sama izdala, o tome kako je na početku svoje karijere sama lepila plakate za svoje promocije, sama prodavala svoje knjige knjižarama, a kada su mnogi u sve većem broju otkrivali talenat i lepotu njenog pisanja, sve je počelo da ide svojim tokom i polako se primicala vrhu.

Na književnoj večeri je promovisana njena najnovija knjiga „Srce moje“ u kojoj su glavni junaci dva pisca, jedan muškarac i jedna žena koji su se nekada voleli, a sada ne govore, a onda svako od njih dvoje iz sopstvenih, ličnih, ljudskih i spisateljskih pobuda odlučuje da piše roman o toj ljubavi, ne znajući da i onaj drugi to čini. Osim što je to roman o ljubavi, ovo je takođe i roman o pisanju drugih romana, neka vrsta direktnog prenosa spisateljskog procesa. Knjiga je dostigla veliki uspeh i popularnost na prošlogodišnjem sajmu knjiga. Pored ove knjige, uspeh su postigle i knjige „Ono sve što znaš o meni“ ( urbana priča u kojoj su glavne ličnosti četiri žene, četiri glumice sa četiri različite sudbine, koje se spajaju u istoj tački kada dobiju poziv da dođu na snimanje filma) i „Tvoj sam“ ( priča o jednoj zanosnoj ženi i njenom mužu, čoveku koji je zaronjen u literaturu, kome je ostavila ogrlicu od raznobojnog poludragog kamenja i jednu veliku sumnju, da je svaki kamen na toj ogrlici, koju mu nikada nije dala da dodirne, u stvari, uspomena na jednog njenog ljubavnika).

Na pitanje, koje je postavljeno u toku večeri šta je zajednička nit koja povezuje poslednja četiri romana, Mirjana Bobić Mojsilović je odgovorila:
- Ta nit je poezija. Ja verujem da u životu, nekada kada ne možemo da kažemo običnim rečima neke strašno važne i vrlo jednostavne stvari, mi pribegavamo stihovima. Nekako nam je lakše kada to neko drugi smisli umesto nas i to je u isto vreme i neka vrsta emocionalnog alibija, a sa druge stane ja se divim poeziji i obožavam poeziju, u slobodno vreme je i prevodim, zato što po nekad genijalan pesnik može u samo jednom jedinom stihu da kaže ono, zašto je romanopiscu potrebno trista strana. Takođe verujem da ništa nije slučajno i da nikada slučajno neke pesme ne dolaze do nas, tako da su određene pesme u mojim romanima dobile posebno mesto a pomoću njih sam razrešila neku situaciju i ona se savršeno uklopila u moju priču“.

Književna dela koja su napisale žene etiketiraju se kao „žensko pismo“, iako ne postoji ženska muzika ili žensko slikarstvo. Da li vam taj izraz „žensko pismo“ smeta i ako vam smeta, zašto?
- Naravno da mi smeta, pogotovo jer je ta sintagma u našoj kulturi shvaćena kao jedna ultramačistička kultura, odnosno tretirana u jednom ekstremno pežorativnom tonu. Ovde je evidentna panika establišmenta koji drže muškarci, da će žena osvojiti taj poslednji, intelektualni, odnosno kreativni domen koji drže muškarci. Međutim radi se o jednom planetarnom fenomenu, o fenomenu koji se zapravo tiče cele zapadne civilizacije, a to je pojava žena pisaca u sve većem broju i osvajanje tog prostora, ali ne da bi se njime gospodarilo, nego zato što ga jednostavno ima dovoljno. U Srbiji se o ženama piscima govori u apokaliptičnim terminima, pa se kaže, poplava žena pisaca, kao da se radi o elementarnoj nepogodi, ili još gore, najezda žena pisaca, kao da su u pitanju skakavci, ali je poenta da ništa ne postoji samo za sebe, svaki fenomen izvire iz nekog drugog fenomena. Recimo da je ova pojava u celom svetu rezultat činjenice da žene imaju više slobodnog vremena, više čitaju, kupuju knjige, posećuju pozorišta i književne večeri i stoga se rodila potreba da i same pišu.

M.Ć.